Шта је сапун?
'Сапун' се дефинише као маст или уље комбиновано са алкалијом. Уље се добија од животиње или биљке, док је алкалија хемикалија позната као луг. Лужина која се користи у производњи сапуна је натријум хидроксид. За течни сапун је потребан калијум хидроксид.
Сапун се производи комбиновањем, а затим загревањем уља и лужине. Ова хемијска реакција је позната као сапонификација. Са производњом сапуна, формула се затим пресује у калупе.
Када је измишљен сапун? 2800 пне
Купање је древна пракса која датира још од Египћана 1500. године пре нове ере. Медицински текстови из тог доба описују их како комбинују уља и алкалне соли како би направили мешавину налик сапуну за лечење кожних проблема и лично чишћење.
Порекло сапуна такође је прожето легендама. Римска прича о планини Сапо каже да би киша спирала планину, мешајући се са животињском машћу и пепелом да би створила мешавину глине за чишћење. Како је то за случајно откриће?
До 7. века, прављење сапуна је било успостављена уметничка форма у Италији, Шпанији и Француској захваљујући обиљу извора маслиновог уља. Али након што је Рим пао 467. године нове ере, хигијенске навике су ужасно опадале широм средњевековне Европе. Сматра се да је недостатак чистоће подстакао разорне пошасти попут Црне смрти из 14. века.
Ипак, џепови средњовековног света давали су приоритет да остану свежи и чисти. Јапанци и Исланђани, на пример, обично су се свакодневно купали и користили природне топле изворе. Енглези су производили сапун од 12. века па надаље.
Док је комерцијално прављење сапуна почело у америчким колонијама 1600. године, оно је остало само кућни посао и споредна свирка дуги низ година, а не посвећена професија. Чистоћа се није вратила као европски друштвени стандард све до 17. века - првенствено међу богатима.
Занимљиво је да је сапун био опорезован као луксузни предмет све до 1800-их у одређеним земљама! Када су ти стрми порези укинути, сапун је постао приступачан и ниво хигијене се побољшао.
Ипак, права револуција у производњи сапуна започела је 1791. године. Тада је француски хемичар патентирао процес за екстракцију соде пепела (кључни састојак сапуна) из обичне старе соли. Заједно са новом индустријском технологијом, ово је омогућило америчкој производњи сапуна да експлодира у индустрију у процвату до 1850.
Основна хемија сапуна остала је углавном иста до 1916. Међутим, несташице током светских ратова приморале су хемичаре да почну да синтетишу нова средства за чишћење са сличним својствима уместо да користе традиционалне животињске/биљне масти и уља. Ти синтисајзери на бази нафте утрли су пут за оно што данас познајемо као стандардне „детерџенте“.
Већина модерних "сапуна" су формуле детерџента ових дана. Називати их сапуном постало је толико нормално да би навођење "детерџент за руке" сада вероватно само збунило људе!
Како сапун ради?
Сапун може очистити руке и посуђе због неке прилично згодне хемије. Молекули сапуна на једном крају имају оно што је познато као поларна со, која је хидрофилна или привлачи воду. Други крај молекула је неполарни ланац масних киселина или угљоводоника, што је хидрофобно - што значи да га одбија вода, али привлачи маст и друге уљне супстанце. Када перете руке, сапун формира нешто попут молекуларног моста између воде и прљавих, клицама напуњених уља на вашим рукама, причвршћујући се и за уља и за воду и подижући прљавштину и даље.
Сапуни се такође могу повезати са масним мембранама на спољашњој страни бактерија и одређених вируса, подижући инфективне агенсе и чак их разбијајући. Када се масна прљавштина и клице скину са ваших руку, молекули сапуна их темељно окружују и формирају сићушне кластере, познате као мицеле, које их спречавају да се вежу за било шта друго док се испиру у одвод.
Иако је истина да можете уклонити прљавштину и клице само водом и трењем руку, сапун заиста ради бољи посао.
